Olujni sat Bebika, 8. August 2008. “Sprema se oluja, drhi ceo grad, ulice su puste, zanemele su sad. Prve kišne kapi već pale su na grad…” Sećate se ove pesme “7 mladih”? Ja je se uvek setim kad počnu da se skupljaju tamni oblaci, da duva vetar i priroda se sprema da pokaže svoju ćudljivost. Tako je bilo i večeras oko 18h, kada su do tada sivi oblaci počeli da dobijaju modro-plavu boju i da izgledaju prilično preteće. Tu promenu je pratio jak vetar, koji je izvesno vreme nosio sve pred sobom, papire, kese pa čak i plastične igračke. Nešto kasnije počela je jaka kiša ali ni blizu po jačini onim kišama koje mogu da naprave problem. Sve je to trajalo negde do 19h, kada se sve smirilo i ostavilo malo tragova. Volim da gledam manifestacije moći prirode, bez obzira o čemu se radi, da li je to ovakva (kratka) oluja, grȁd, iznenadni sneg ili nešto tako slično što mogu da vidim uživo ili je u pitanju snimak neke takve prirodne pojave. Tada se, na trenutak, setim koliko smo mi ljudi nemoćni pred prirodom, koliko god se trudili da dokažemo suprotno. Svakodnevica nevreme