Blog Action Day – Siromaštvo

Ove godine tema za Blog Action Day je SIROMAŠTVO. Danima već razmišljam o članku koji treba da napišem na tu temu. I ništa.  Sve ono šta mi pada na pamet su rečenice koje su više-manje poznate i polako prelaze u fraze a ne bih da pišem tako nešto.

Siromaštvo je svuda oko nas. Najčešće i najviše ga ima kod kategorija ljudi koji nemaju skoro nikakvu mogućnost da zarade za sebe a država ima slaba, gotovo nepostojeća rešenja za njih: osobe sa posebnim potrebama, invalidi, penzioneri, Romi, izbeglice, beskućnici…

Sa pozicije sitog koji gladnome ne veruje, često čujem komentare tipa: “Ja bih…. pa bih time rešio/la problem” (ruku na srce i ja često tako pomislim). Osnovni problem je to što, zbog kategorizacije kojom su podvrgnuti od malih nogu, od dece iz škole (ako je uopšte pohađaju), preko okoline do potencijalnih poslodavaca, ne mogu ni da dobiju zaposlenje. I tako se začarani krug vrti u nedogled. Samopouzdanja gotovo da nema, očaj preovladava i lagano se prepuštaju mračnoj sudbini.

Rešenja? Verovatno ima, ali ne da ja znam za neko. Ili bar neko efikasno. Siromaštvo je problem društva, a obzirom na stanje u našem društvu koje je zahvatio talas siromaštva (i fizičkog i emotivnog) sve više smo okrenuti sebi u borbi da ne dođemo u sličnu situaciju. Verujem da je i svaki pojedinačni gest kojim nekome učinimo dan lepšim dobar početak (zapošljavanje u okviru mogućnost – čišćenje dvorišta, ubacivanje drva ili uglja, donacija narodnim kuhinjama, poklanjanje odeće koju više ne koristite,…). Kasnije, pridruživanje akcijama organizacija koje se bave ovim problemom (Crveni krst,…) ili pokretanje neke samostalne akcije.

Sve u svemu, treba razmišljati o tome i onda će se, nadam se, naći neko inventivniji od mene po ovom pitanju. Zapamtite još i ovo, što bi rekla Moo, vaše malo je nečije mnogo