Skupo, skuplje, Zlatibor

Cela ova priča je trebala biti ispričana ranije, ali nikad nije kasno, obzirom da se, verovatno, mnogi detalji neće uskoro promeniti.

Zlatibor je planina koja je tradicionalno vrlo interesantna za doček Nove godine našim prijateljima koji žive na moru. Tako smo se mi drugog januara uputili na ovo vrlo atraktivno odredište mnogih turističkih ponuda da tamo provedemo vreme u odabranom društvu.

Prvi utisak je bio da je baš velika gužva na šetalištu, što sam objašnjavala činjenicom da je tek devet sati uveče. Imali smo mesta taman koliko da hodamo nekom normalnom brzinom, ali uz povremeno zastajkivanje zbog mimoilaženja. Nasuprot tome, lokali pored kojih smo prolazili (a koji se sastoje od lokala i zastakljene terase) su bili prazni, što je samo značilo da su mesta unutra rezervisana za neke kasnije sate, pa „ugostitelji“ nisu primali nikoga već od (možda) šest popodne, da se slučajno ti drugi gosti ne zadrže do momenta kada počinje ugovoreni program sa rezervacijama. Tako su imali prazan hod od skoro četiri sata, što im ne ide baš u prilog, ali je svakako meni pojasnilo otkud tolika gužva u prolazu.

Program se sastojao od različitih grupa koje su uživo pevale sve vrste pesama, najviše onih koje ja baš nešto ne volim (čitaj: folk i turbo mu rođak) ali valjda je takvo doba godine. Za rezervaciju, koja je podrazumevala ulazak u lokal i stolicu, te večeri je trebalo izdvojiti 20€ (31.12. i do 120€, 1.01. 80€ pa je ovo bilo svojevrsno sniženje) ali smo mi ušli bez tih rezervacija, pošto naši drugari poznajuo obezbeđenje na vratima kao dugogodišnji gosti, ali zato nismo imali ni dovoljno mesta da stojimo a da ne pominjem stolicu za sedenje. Bili smo u lokalu koji se zove nekako kao Vendi ali nije tako, samo slično 🙂

Pojava koja me već godinama fascinira na Zlatiboru ( bila sam tamo već nekoliko puta u doba godine) je da ni u jednom lokalu u kome sam bila ne postoji nešto kao čiviluk, garderobu da ne pominjem, tako da i ako slučajno sednete negde, planirate bar jedno mesto više za jakne i kapute. Razumela bih ja da je to mesto gde se ide samo leti, ali ovako mi baš nije najjasnije, ali se ja izgleda slabo razumem u problematiku turističke ponude.

Šta bih pomenula kao najupečatljiviji momenat dvodnevnog izleta? CENE. Samo da se čovek smrzne. Naši prijatelji su 60€ plaćali „apartman“ koji se sastoji od mini-dnevne sobe koja se spušta sa par stepenika do nekakvog produžetka i sa još par stepenika do kupatila. Tu su isto tako mini kuhinja i mini spavaća soba, sa ukupno dva obična kreveta i dva kauča. A kad kažem mini, stvarno je malo, jedva se prolazi između komada nameštaja. Obzirom da je njih pet u porodici, to je bilo knap. Mi smo u Švajcarskoj plaćali dvosoban stan (ogromna dnevna soba, dečija sa krevetima na sprat i ormanom), prolazna kuhinja, veliko kupatilo i hodnik i to sve sa puno mesta za odlaganja stvari) 40€ pa sad vidite šta hoću da kažem. Litar kisele vode u kafiću je 550 din, a litar viskija preko 7200 din (bar tako sam izračunala na osnovu cene jedne čašice), pelinkovac je 420din i da ne nabrajam dalje. Na „sniženju“ u „TODOR“-u (u kojem prodavačice znatno povise ton pogledate li bilo šta što nije okačeno makar to morali da uradite tek da proverite potrebnu veličinu) dečiji džemper br. 12 košta 3.750 din a u sred Ciriha (koji se računa u skuplje evropske gradove) je muški džemper Tomy Hilfilger 50 chf (2.750 din) pa sad vidite ko je ovde skup.

Nije mi samo jasno otkud svi oni ljudi tamo? Plašim se da je Zlatibor od planine koja nudi poboljšanje zdravstvenog stanja, odmor i opuštanje, postao mravinjak u kome je bitno biti viđen, pa po ma kojoj ceni. Ja znam da ću gledati da sledeći put sve te naše drugove svakako dovučem kod nas u goste :).