Ako krenete u Ohrid

OHRID – drugi put, dolazak i prvi dan

Nekada davno u davna, pradavna vremena (čitaj 1987. godine) išla sam u Ohrid – bila je to trodnevna školska ekskurzija (kraj VIII razreda). To putovanje mi je bilo toliko ružno (smeštaj katastrofa, hrana blagi užas a vreme neko vlažno sa kišicom) da sam se svojski trudila da ga zaboravim. Sledećih desetak godina Ohrid je za mene bio destinacija za izbegavanje. Godine su prolazile i utisci svih onih koji su bili na Ohridu su najčešće bili vrlo, vrlo pozitivni pa se Ohrid ipak izborio za mesto koje treba da posetim ponovo.

Krajem avgusta ukazala nam se prilika da napravimo produženi porodični vikend u/na Ohridu. Vreme nam je bilo naklonjeno, granični prelazi bez gužve, tako da smo do Skoplja stigli za nekih 5 sati, sa sve pauzom za doručak u motelu Predejane (ne bih preporučila, sve što smo jeli nije bilo ništa posebno, čak ni dovoljno dobro).

E, sad, nisam se baš detaljno raspitala, ali postoji projekat koji se jednostavno zove Skopje 2014. i u okviru koga se gradi i/ili obnavlja veliki broj građevina u glavnom makedonskom gradu. Sigurno je bolje da se nešto radi nego da sve stoji kako jeste ali meni je sve nekako previše – previše gipsa, previše statua, previše ukrasa. Malo mi kičasto, al’ to sam samo ja. Možda se nekome i dopadne. Uglavnom, bili smo u Skoplju u vreme podnevne vrućine, od 12 do 14h nije radila ni jedna menjačnica, pa jedva skupismo neke denare da popijemo kafu.

Sledeći deo puta, Skoplje-Ohrid, se nešto odužio uprkos ne baš velikoj kilometraži. Još kad smo stigli do centra i ustanovili da je vila Mia u kojoj smo rezervisali apartman u delu gde ne idu automobili već da moramo sve stvari da vučemo do nje (u strahu su velike oči – vila je na tri minuta od obale jezera i parkinga gde nam je ostao auto) bili smo malčice indisponirani. Ipak, posle brzinskog raspoređivanja stvari, tuširanja i presvlačenja, bili smo spremni da krenemo u istraživanje.

Ispod zidina starog grada, nalazi se lep trg, jako blizu jezera i podseća me na takav jedan trg u Sirmioneu 🙂 Načičkani kafići, poslastičarnice, picerije… U nastavku se nalazi pešačka zona sa velikim brojem prodavnica od kojih su najbrojnije zlatare, pa ko voli 😉 Kažu mi da je zlato jeftinije nego kod nas ali ja ne kupujem zlato, pa ne mogu da uporedim 🙂

Prvog dana išli smo u obilazak jezera čamcem, potom na plažu, pešaka do vile pa na ručak. Jezero je prelepo, plavo i prozirno, skoro kao more.  Plivati u najvećem slatkovodnom jezeru u okruženju je sjajan osećaj, čisto, sve vidljivo, ne pretoplo a ako se nagutaš vode, nije slana. Još uvek se ne zna tačna starost jezera, čekaju se rezultati skorašnjih međunarodnih istraživanja (tako reče kapetan barke 😉 ) Jezero se napaja iz podzemnih izvora (80%), veliki deo vode uliva Crni Drim a treći po veličini dotok vode je sa Biljaninih izvora.

Posle plivanja i šetnje sledi ručak – restoran Sveta Sofija u blizini istoimene crkve, fino i prijatno mesto. Hrana je dobra, riba iz jezera (belvica) je, kažu, odlična (ne volEm ribu, pričali mi pouzdani izvori) ali su porcije nekako male. U blizini još jedno svetilište koje treba posetiti – crkva Sv. Jovana Bogoslova iz 15. veka. Iz porte crkve pruža se fantastičan pogled na jezero.

Evo i malo sličica 🙂