Radovan Treći

16. Festival pozorišta je počeo 2. novembra i trajao je pet dana – svake večeri smo imali priliku da odgledamo jednu predstavu iz repertoara malih ali i velikih pozorišta. 

Davnih godina, toliko davnih da sam jedva našla tragove o tome na internetu (već sam se zabrinula da sam sanjala) smo suprug i ja slučajno došli do karata za predstavu “Radovan Treći” u Zvezdara teatru sa Vojom Brajovićem u glavnoj ulozi. Do tada je za mene Voja bio glumac ozbiljnih uloga, strog, uzdržan, baš kao Tihi u Otpisanima. I onda, kompletno oduševljenje njegovim tumačenjem Radovana Trećeg – prvo, trebalo je skupiti hrabrosti i krenuti u postavljanje predstave koja je svima nama prva asocijacija na Zorana Radmilovića. Drugo, mislim da je Brajović i režirao pomenutu izvedbu, što je još jedan dodatak njegovoj hrabrosti i umetničkoj vrednosti. 

Elem, “Radovan Treći” je tragikomedija, koja kada u glavnim ulogama ima maestralnog Brajovića ili fenomenalnog Radmilovića preteže na komičnu stranu, gde se smejemo našim glupostima, ludostima i pogrešnim težnjama i stavovima u životu. Ali, kada takvih glumaca nema, u smislu da ne postoji neko ko kompletnu pažnju (i publike i umetničkog ansambla) prebaci na sebe onda se tragični deo ovog komada vidi najbistrije. Radovan više nije duhoviti čovek spreman na šalu i zezanje već je jedna nesrećna kukavica, koja je svojim kukavičlukom i nedaćama unesrećila sve oko sebe. A mnogo ih je takvih, sigurna sam da svako od nas zna bar jednog “Radovana”. Nesreća se jako lako umnožava. 

Nova verzija kultne predstave me nije razočarala. Nije ni dostigla nivoe ranijih ali je ipak dovoljno dobra da je preporučim svima koji se pitaju kako to izgleda, toliko godina kasnije. Svaka čast glumcima Somborskog pozorišta na ovoj verziji. Potpuno su mi promenili poimanje ove predstave.