Dejvid Koperfild Bebika, 7. November 2005.7. November 2008. Kao što je mnogima poznato, Dejvid Koperfild (David Copperfield) je bio jedan od prvih inostranih gostiju u Beogradskoj “Areni”, 2.10.2005. godine. Kao neko ko je sa uživanjem pratio skoro sve nama dostupne TV nastupe ovog majstora iluzije, našla sam se u planirano vreme, pola sata pre planiranog početka predstave u 19:30h, među desetak hiljada gledalaca. Prva stvar koja mi je pala u oči je da je veliki broj gledalaca čija su mesta bila na parteru (i bila plaćena 10.000 din po stolici) kasnio, kao da je Dejvid Koperfild došao da gleda njih a ne obrnuto. Iznenadio me je i stav organizatora koji nije počeo sa predstavom na vreme, pa ko doš’o – doš’o, već je predstava počela sa celih sat vremena zakašnjenja. Do devet su skoro sva mesta u parteru bila zauzeta, našli ljudi vremena da dođu i onda je i sve moglo da počne. Sama predstava bila je sasvim očekivana i po kvalitetu i po dužini. Realno gledano, uprkos komentarima raznih “važnih” faca po dnevnim i ostalim novinama, Beograd, iako nama centar svih važnih zbivanja, JESTE tamo neki MALI GRAD u koji je došao umetnik svetskog kalibra i odlično odradio šou. Jer, istini za volju, ne može se očekivati predstava sa tačkama vrednim milion dolara u tamo nekoj buntovnoj državi za koju su mahom svi saznali sa crnih lista CNN-a ili BBC-ja, gde svi ratuju protiv svih i gde premijer plaća glavom to što je pametan i željan da pokrene ljude da rade. Moramo priznati i da jeste nemoguće da i takav majstor prođe kroz Kineski zid u Beogradu 🙂 Sve u svemu, lepo za videti. Odličn zamišljena i izvedena predstava, bez ijednog zastajkivanja pokazala nam je i uživo da je Koperfild kompletan zabavljač od koga bi mnogi naši umetnici imali puno toga da nauče. Makar to bili i trikovi sa kartama, koje, tek da pomenem, iz špila vade otrovni afrički škorpioni. Čak iako su pripitomljeni. Predstave Predstave
Ono što me užasno iritira kod dobrog dela žitelja Beograda (sa posebnim osvrtom na javne ličnosti) je upravo taj stav: “Prvi u selu, za grad i ne znam, so, najbolji sam na svetu”. (Beograd volim, i živim u njemu, da ne bude zabune – i grad i ljude) Nije slučajno da smo mi najsamouvereniji narod na svetu (vidi ovde) ali mi nije jasno zbog čega je to tako – zašto stalno mislimo da smo mi naj, naj a da drugi to ne vide i da je to jedna velika Kalimero nepravda?