Pisati ili ne, pitanje je sad.

Smutno vreme koje me pritiska sve češće razbijam gledanjem filmova. Dostupniji su i traže manje vremena od pozorišta i knjiga, plus uz njih može da se pegla 😉 Nekad u bioskopu ali uglavnom kod kuće.

Muči me što je zadovoljenje tog umetničkog dela moga bića, koliko god meni važno, postalo nekako trivijalno za prepričavanje i/ili preporučivanje. U vreme kada šestorica ljudi gine u pokušaju spasavanja bebe, kada se svakodnevno unižava uloga prosvetnih radnika, kada aktivisti desničarskih organizacija prete gej osobi sa posebnim potrebama, kada komuinalna policija batina građane, kada me svakoga dana čeka još neka sumanuta vest ili ideja trenutne vlasti, neka nova tuga ili jad, neki novi namet na život i sreću, blog kao deo moje dugogodišnje navike škrabuckanja, učini mi se trivijalnim ukoliko se ne bavi politikom, ekonomijom ili ulivanjem nade da će se pojaviti volja i želja za boljim životom ovde.

Jedan moj dragi prijatelj, rekao mi je jednom da nekakva kolotečina može da bude oblik borbe protiv smutnog vremena. Da se tako čuva zdrav razum i ono malo nade što je preostalo da neće biti aktuelna ona davnašnja krilatica, iz NDR-a pre Berlinskog zida: “Ko poslednji izađe, neka ugasi svetlo”.

P.S. Fotografija preuzeta sa Flickr-a, klikom se dobije izvor.