Raslo mi je badem drvo

Prva asocijacija, kada pročitam ovaj naslov, uvek mi je bila istoimena pesma. I ta pesma ima svoju ulogu u ovom romanu. Roman sam nebrojeno puta uzela u ruke, pomerila, izvadila iz police, vratila u nju i nikad nešto nisam imala želju da ga pročitam. Ko će ga znati zašto. Možda jer je deo ogromnog opusa Živojina Pavlovića a meni ne ulivaju poverenje oni koji napišu nebrojeno naslova, priča, romana, filmove da i ne pominjem. Možda je do mene. U svakom slučaju, pre par nedelja roman mi preporuči neko ko ima odličan čitalački ukus i eto tih mekanih korica, u dodatnom omotu u mojim rukama.

Lako se čita. Radnja teče živo, lepo mi promiče pred očima svaka opisana pukotina na zidovima, bačena rita, namučeno lice. Glavni junak Blaško Jotić se bori sa svojim mukama, studira u Beogradu, daleko od rodne grude i ikog poznatog. Uporedo, upoznajemo život bogataša, Dimitrija Mitu Balabanobića, pijanicu, kockara, svetskog putnika i mešetara, koji za sobom vuče Blaška i pri tom mu daje neke važne životne lekcije. Jedna od najvažnijih:

“U životu, garcon, ima samo tri prave stvari. I ti si dužan da ih učiniš. Prva stvar: da bi živeo, moraš poorati njivu. Druga: da bi znao zašto živiš, moraš roditi decu. I treća stvar: da umreš na vreme.”

Sve u svemu, roman čije čitanje ne iziskuje mnogo vremena a vredi ga pročitati. Baš, baš.