Besplatni udžbenici i (ne baš tihi) rat

Čitate li “Peščanik“? Ja ga redovno čitam, preporučujem i podržavam jer ga smatram retkim bastionom pristojnosti, oštroumnosti, realnosti i pre svega talenta, svestranosti i svesnosti autora čiji tekstovi ga i čine. Uglavnom se slažem sa autorima, neretko se iznerviram zbog istinitosti svega što čitam s tim da se ponekad ne slažem sa napisanim, što daje posebnu čar čitanju. Ovo poslednje je danas slučaj, zbog teme koja me zanima pa moram da reagujem. 

U današnjem tekstu, “Šta udžbenici nisu” Dejan Ilić čije tekstove mnogo volim i čiji mi je način razmišljanja vrlo blizak, piše o besplatnim udžbenicima i potezu Fondacije “Alek Kavčić”. I eto moga neslaganja, koje ću nadugačko i naširoko da obrazložim.

Da podsetim, imam troje dece starije od 18 godina, što je u ukupnom zbiru (uključujuću i ovu školsku godinu) 36 godina osnovnog i srednjeg obrazovanja 😀 Akademske studije ne računam. Sa druge strane, više od dvadeset godina radim u biblioteci pa se “malo” razumem u knjige pa i u udžbenike. To mi daje sasvim drugu perspektivu i odnos prema potezu Aleksandra Kavčića, čija je Fondacija određene udžbenike Zavoda za udžbenike stavila na sajt besplatnabiblioteka.com i omogućila besplatno preuzimanje. Da ostanem u duhu teksta Dejana Ilića, pisaću u koracima tek da se jasnije vidi moje neslaganje. 

           1. Udžbenici nisu besplatni – Slažem se sa početnom tvrdnjom jer udžbenici nisu bili besplatni niti će ikada biti. Ovoga puta, za razliku od prošlih vremena koje pominje Ilić kada je država snosila deo troškova, udžbenike je platila Fondacija Aleka Kavčića, otkupila dogovoreni broj štampanih udžbenika čime je, u dogovoru sa izdavačem, dobila mogućnost da sadržaj stavi na sajt i omogući besplatno preuzimanje. Ovim potezom rešene su tri stvari: plaćeno je sve što treba izdavaču da namiri svoje troškove (od autorskih prava do štampe i distribucije), otkupljene udžbenike će Fondacija podeliti deci koja ne mogu sebi da ih priušte i oni koji imaju pristup internetu mogu da ih preuzmu.

            2. Udžbenici nisu isti – Nisu i ne treba da budu ali to ne znači da su besplatni udžbenici lošiji od drugih, samo zato što su besplatni. Pomenuto iskustvo kroz školovanje dece mi je pokazalo u više navrata da su Zavodovi udžbenici bili bolji od ostalih (sećate se skandala od pre nekoliko godina sa takmičenjem iz biologije koje skoro niko nije prošao? E, tada su prošli moja ćerka i njeni drugari koji su se spremali uz pomoć Zavodovih udžbenika). Bez obzira što svi udžbenici moraju da zadovolje neke kriterijume ne znači da su dobro i urađeni što će vam potvrditi svaki stariji školarac – neretko uče iz nekoliko užbenika baš da bi uspeli da savladaju gradivo. To što postoje besplatni udžbenici ne znači da će ih svi i koristiti i “ubiti” potrebu za ostalima.

            3. Udžbenici nisu za roditelje – nisu, nisam ni sigurna da bilo koji roditelj misli da jesu mada moram da priznam da je sve veći broj roditelja koji veruju da znaju šta je najbolje za njihovo dete iako nisu ni blizu upoznati sa temom o kojoj se radi. Zato roditelji i ne biraju udžbenike već učitelji i nastavnici i u svemu tome potez Fondacije nije uneo neku pometnju već olakšicu – svi oni čiji su nastavnici izabrali Zavod kao izdavača mogu da “skinu” udžbenik koji im treba. Verujte, bilo bi mi prelako da sam na početku ove školske godine udžbenike mogla da nađem na internetu. Plus besplatno!

            4. Udžbenici nisu za đake – Nisam se bavila postankom udženika i ne ulazim u to, ali čak i da nisu ranije bili namenjeni đacima odavno jesu. I svako ko tvrdi drugačije nije se skoro sreo sa realnim školskim životom. Odavno je već udžbenik osnovno sredstvo, učilo, odrednica ili kako god želite za svaki predmet. Možda je i sredstvo kontrole ministarstva ali to ministarstvo ipak određuje školsko gradivo. Sa druge strane, ne mogu da ne pomenem motive zbog kojih neko od nastavnika bira određenog izdavača – davno sam prestala da verujem u najbolje namere ako ništa drugo, zbog uslova u kojima živimo i školujemo decu decenijama unazad. Šta sve u našem školskom sistemu ne valja, ne želim ni da počnem da pišem ali ova činjenica stoji. I nisu udžbenici ti koji će da onemoguće nastavnike da unesu više duha, zanimljivosti, životnih istina u svoja predavanja već njihov odnos prema đacima, predmetu i školi. Ni tu ne vidim zašto bi besplatni udžbenici bili kamen spoticanja. 

            5. Udžbenici nisu potrebni – u poslednjem koraku je Ilić objasnio zašto se može zaključiti i ovako nešto, ali ipak neću da pom(č)injem šta je sve potrebno za pedagošku revoluciju. Na žalost, naš školski sistem je daleko od bilo čega što i podseća na pedagošku revoluciju a upotrebno znanje je sve lošije, kako i pokazuju poslednji PISA testovi. Staviti u negativan kontekst jedan po mom mišljenju, dobar potez je daleko od dobre namere. 

I u zaključku – udžbenici su poslednjih godina, naročito od kada je to vredno tržište zaposeo nemački Klett, postali jako skupi i retko opravdavaju odnos cene i kvaliteta pruženih lekcija. Uz sve negativno u našem školstvu (od onih koji prave planove u ministarstvu a tvrdim da nisu videli živog đaka decenijama pa do rezigniranih nastavnika koji samo gledaju kako da preguraju dan, bez osvrta na bilo šta što nije njihov trenutni osećaj) mislim da su besplatni udžbenici odlična stvar, makar kao i velika turbulencija koja je uzdrmala ustaljene načine.