Već viđeno Bebika, 13. January 2010. Pre nekoliko dana sam gledala film “Deja Vu” ali nisam videla sam početak filma kao što se to meni redovno dešava. Nije da mi je bio problem da pratim film zbog toga, nego tek da pomenem kao detalj, da se zna da nisam videla zaplet. Elem, verujem u celu onu priču da je sve ono što nam se dešava budućnost i prošlost u isto vreme, u zavisnosti od vremenske distance sa koje se posmatra. I dešava mi se da sam ubeđena da su mi se već dogodile neke stvari koje nisu svakodnevni događaji ili radna rutina već samo ubeđena da mi je svaka sekunda poznata (čuveni “deja vu” osećaj). Ali da se živ čovek vrati u prošlost i da to dovede do nestanka struje u čitavoj okolini (veliki grad a svetla jaka … 😀 ) i da sve spase a da ne dovede do vremenskog paradoksa (ili kako god beše da je ta teorija, sećate se iz “Povratka u budućnost”? 🙂 ) pa u to ne verujem. E,sad, glumci su standardno dobri tako da nije loš film za prekraćivanje vremena uz peglanje 😉 Filmovi Filmovi
Pa, sve zavisi od toga kako percepiraš vrijeme, odnosno da li ga uopšte percepiraš 😉 Konvencionalan je onaj oblik koji se naziva “linearno shvatanje vremena” (prošlost-sadašnjost-budućnost, sve ima svoj početak i kraj, ide se stalno naprijed, do tog, jel da, kraja) Postoji i “ciklično shvatanje vremena”, koje opet vrijeme posmatra kroz cikluse koji se naizmjenično smjenjuju, poput godišnjih doba ;)..u tom slučaju, deja vu dobija svoj potpuni smisao 😉 Lično, ne preferiram niti jedan od ova dva koncepta 🙂 pozdrav 🙂
A postoji i treće shvatanje, beskonačno stablo gde je svaka od odluka (tačnije trenutak) raskrsnica za dve grane tog stabla. I pod nekim (neverovatno teškim uslovima – ne razumem ih, ja sam samo programer 😉 ) dve grane mogu da se dodirnu; a kako vreme po tim granama ne teče istom brzinom, eto ti dve prošlosti-budućnosti dodirnute 🙂
Zbog tih uslova i ostalih stvari tek ja ne razumem uopšte, mogu samo da (ne) verujem upućenijima na reč 😉