Kako sam pretrčala Rim :)

Znate li da je jedan veliki deo mog života, poslednjih 16-7 godina i trčanje? O tome mogu da pričam kad god i koliko god 😀 Ne treba mi zameriti jer verujem da bi svako bio jako ponosan da pretrči PET kilometara. A tek 21.1 km? Zvanično, to je 21.0975 km mada moj sat uvek izmeri nekih pola kilometra više.

Uglavnom, negde početkom leta odlučim da se spremam za polumaraton u Rimu koji treba da se održi 20. oktobra 2024. godine. Imam jednu odličnu aplikaciju sa kojom treniram već nekoliko godina – TrainAsOne i ona najbolje radi kada ima zadatu trku i dovoljno vremena za pripremu. Leto je bilo vrelo, trenirala sam tri puta nedeljno dok definitvno, negde u septembru, nisam odlučila da idem u Rim i da probam da istrčim još jedan, osmi po redu, polumaraton. Tada sam promenila broj treninga na 4, povećala minimalni broj minuta i zabava je mogla da počne. Dve nedelje pred trku ustanovim da ipak nisam dobro podesila neke parametre te mi je najduži trening do tada bio 12,5 km (a ne oko 17 koliko obično bude) ali šta je, tu je, idem dalje pa kako bude. 

Trka je unapred obećavala, naročito kada se vidi ruta kojom će proći trkači i broj prijavljenih takmičara. Pošto sam relativno kasno uplatila kotizaciju i imala broj 15338 očekivala sam najmanje 17k trkača koliko ih je, negde i bilo. U avionu kojim sam stigla u Rim ih je bilo najmanje deset 🙂 Vreme je trebalo da bude taman, sa startom u 8.30h i temperaturom oko 16°C, bez kiše, dakle taman 😀 Malo me je brinula uzbrdica od 4% na 7. kilometru zbog nekih mojih zdravstvenih tegoba, ali brinuću o tome na trci, rekoh sebi i počeh da se pakujem za Rim. 

U Rimu sam imala najboljeg vodiča, pomagača i domaćina, nekog koga neizmerno volim ali dok ne saznam hoće li da joj se pomene ime, ćutim 🙂 Na trku je došla i moja sestra od ujaka, koja je i predložila ovu destinaciju i trku i sa kojom sam se našla pre starta, malo porazgovarala, poželela sreću i otišle smo svaka u svoju startnu grupu. Neverovatna gužva na startu, prilično gladak polazak, sa obzirom na broj trkača te sam startnu liniju prešla malo pre devet sati. Imala sam super ritam, mada je na nekim mestima bilo teško trčati po svom osećaju zbog velike gužve – kako sam u grupi sporijih trkača, moram da se prilagodim većini koja tada diktira tempo. Sedmi kilometar je bio vreme za šetnju – uzbrdica slična onoj uz Kalemegdan te sam tih 1.350 problematičnih metara šetala. Svakako bolje nego da se premorim pa posle nemam kud. Negde od desetog kilometra smo ušli u deo centra gde ima štošta da se vidi, što je bio dragoceni dodatak čitavom događaju. Poslednji kilometri su bili po kaldrmi, klizavoj od kiše koja je padala skoro celog prethodnog dana, tako da sam i tu trčala laganije. Što da padnem kad mogu polako? A nije da sam imala vreme blizu PB pa da probam da ga popravim. Na kraju, stigoh, ALI – nepun kilometar pre cilja, videla sam u daljini veliku roze kapiju (WizzAir je bio sponzor) i obradujem se da uskoro završavam, vreme korektno, super, mogu malo i da ubrzam i… Na sto metara od pomenute kapije ustanovim da to NIJE finiš, već je dalje iza ćoška pa još malo uzbrdo!!! Došlo mi je da zaplačem kad sam videla još jednu uzbrdicu. Ali sam stigla, tik ispod Koloseuma. Stvarno neverovatan osećaj. 

Ovo je bio prvi rimski polumaraton u ovo doba godine, sa podnaslovom “You never forget your first”. Nisam trčala na nekim drugim rimskim trkama ali je ova imala mnogo propusta – samo tri stanice za osveženje, gde je bilo samo vode (!!!) bez banana, čokoladica, šećera ili eventualno limuna i pomorandže (kao što je red i kao što je bilo na svim drugim trkama na kojima sam bila). Uz neverovatnu gužvu za podizanje brojeva (ja je nisam osetila, moje sunce je to uradilo za mene) i pomenutu gužvu na delovima rute (naročito pred cilj, kada smo prolazili kroz uske, uske ulice) sakriveni finiš i dodele medalja su nam … da ne psujem. Medalje i finiš pakete su delili na još nekih 200 metara iznad cilja (opet uzbrdo i opet mali milion ljudi) što je ogroman FAIL. Nije da mi je do medalje, volim da imam kad sam već istrčala, nego VODA, nešto da se osvežim i malo povratim snagu. Sve u svemu, vidi se da im je bio prvi 😛

Ja sam sve ukupno zadovoljna – istračala sam, nisam se onesvestila kao nekoliko njih pred cilj, nisam se povredila, čak nisam imala  ni upalu mišića već sam imala predivno društvo, vreme sa druženje i obilazak i pregršt dragocenih uspomena. Malo li je?