Kraj priče – Luiz Svonson

“Ako dobro ispričaš priču, istinita je” 

Ovom rečenicom počinje roman Luiz Svonson “Kraj priče”. Možda je do mene, možda zato što sam već pročitala roman ali meni ova rečenica zvuči zlokobno. Nekako teško, proročki i nimalo optimistično jer priče mogu da budu svakakve – interesantne, dosadne, poučne i kakve god ali (gledano kroz današnji trenutak i situaciju u Srbiji) i IZUZETNO manipulativne i netačne, zlonamerne i da kreiraju neku paralelnu stvarnost. 

Svaka sledeća rečenica, napisana vrlo pitkim stilom, nosi istu težinu bliske nam budućnosti u kojoj se, jednoga dana neko probudio i “ustanovio” da je fikcija loša, te da je treba iskoreniti, zabraniti i uništiti jer ljudima daje neke ideje koje ne odgovaraju vladajućem koru. Tako je glavna junakinja, nagrađivana autorka Rejč Kapri izmeštena iz svog okruženja, sve su joj knjige uništene i živi jedan težak, usamljenički život, lišena svega što je volela.

Pa vi čitajte ovako nešto u okruženju u kome živimo! Možda je do mene, opet kažem, ali posle romana “Sluškinjina priča” i “Black light” ovo je još jedna verzija budućnosti koja mi se ni malo ne dopada. Što je ne čini manje mogućom. 

Nije bez veze najgora kletva “Imao pa nemao” jer tek kada nešto izgubimo shvatimo njegovu dragocenost i koliko smo (pogrešno) podrazumevali da će zauvek biti tu. Prvenstveno mislim na slobodu misli, govora, školovanja, čitanja, surfovanja, itd. a onda i na fizičku i ličnu i sve što ona podrazumeva. 

Odličan roman, sa detaljima od kojih sam se ježila od nelagode iako su opisivali ulice, zidove i okruženje. Još jedan podsetnik koliko smo blizu da se sve promeni u smeru koji niko ne želi. Mislite o tome jer po rečima Sokrata, “Demokratija će platiti zato što će pokušati da odgovara svima!”.