Kako sam (jedva) istrčala polumaraton u Solunu

Vrapci na granama, a vala i one grozne crne ptičurine koje vijaju po parku dok treniram, odavno znaju da trčim. A da se zna da se ponekad i trkam, evo novih dešavanja.

Prošle godine sam istrčala Ljubljanski polumaraton i bilo je odlično, sjajno. Društvo, čitava prilika, atmosfera, organizacija. Onda smo za ovu godinu dogovorili Solun. I eto mene, lagane pripreme tokom proleća, plan od sto dana započet sredinom jula i sve je teklo kako treba. Male korekcije u ishrani i oktobar je tu. Ja sasvim spremna.

Solunski polumaraton je noćni, što mi se uopšte ne dopada. Nekako mi je bilo žao da prelep i sunčan dan, kakav je  bila subota 8. oktobar, provedem u sobi i da se odmaram ali nije bilo dobro ni to što smo šetali satima tokom pre podneva i oko podneva. Drugo, posle kasnog doručka (oko 11) uopšte nisam bila gladna pa sam oko pola tri jela malo, tek da jedem do tog nekog doba dovoljno udaljenog od trke. Međutim, kako sam kasnije saznala na teži način, moj stomak očigledno nije stigao da se izbori sa tom hranom.

Vreme da se krene na trku, sve ok. Društvo se lagano okuplja (nas petoro – suprug i ja, moj brat, njegovi kumovi a naši dragi drugari – Marija hvala za fotku :-*) žurimo da stignemo do 17.45 kada je poslednji čas pred “zatvaranje kapija” i shvatamo da smo među prvih sto koji su stigli. Grci!
Raspoloženje na nivou, doduše malo nas nerviraju brojevi koje smo morali zihernadlama da kačimo na grudi (ništa ono fensi čipovi za pertle od prošle godine…) ali sve super. Toplo, čekamo da zađe sunce da se ne pregrevamo i eto i starta. Doduše, dva puta, ali opet, Grci 😀

Trči se dva kruga – još jedna stvar koja mi se ne sviđa. Satovi startovani, uključen MP3 i moja omiljena drugarica za trčanje – glas koji se čuje sa Nike+ aplikacije koju uvek startujem kada trčim. Da me neko pita: “Zašto?” – pojma nemam, sat mi je tu za vreme, brzinu, broj otkucaja srca… ali ona mi, eto, pravi društvo. Namestim “halfmarathon” i hajde.

Prvi kilometri sasvim lagano, bolje vreme nego na treninzima (očekivano, jer treniram u brdskim uslovima a trka je na asfaltu 😉 ) sve ok. Nisam žedna, ništa mi ne smeta, sve super. Prvi zaokret, čak moji saputnici nisu mnogo ispred mene – ja sam, generalno, najsporija u grupi. Peti kilometar, osveženje preskačem i nastavljam, sve ok.

U nekom trenutku počinjem da osećam težinu ali ne u nogama, čak ni u stomaku, samo sam sama sebi teška. I spora. A nisam. Pokušavam da mislim na nešto drugo, gledam delove grada kroz koje prolazimo, mašem našim navijačima koji nas prate sa strane i navijaju iz sveg grla (Kolja, Lana, Maja, Gaga – hvala vam puno na podršci, mnogo vas volim <3 ) ne vidim da na sledećem zaokretu piše 19km (smernica za drugi krug), opet trčimo pored mora, pokušavam da se setim plana staze, mislim sve je ok. Onda, kada mi je Nike+ drugarica rekla “Half way point” samo sam pomislila “Pa, kako, jbt? Ko da trči još ovoliko?”

Do tad su se moje tegobe blago definisale – moram da pijem vodu, žedna sam, ali mi se svaki gutljaj vraća. I počinjem da odbrojavam kilometre. Da me je neko tada zaustavio i pitao šta mi fali, ne bih znala da kažem. Znala sam samo da mi je teško ali da moram da probam da završim trku. I tako, jedan po jedan kilometar, nekako sam stigla do 13. Gel. Voda, malo mi je lakše, opet trčim, pogledam na sat. Vidim 17. Pomislim “Super”, još malo. Odbrojavam minute. Već je mrak i počinje da duva hladnjikav vetar koji ne smeta, čak prija.

Uskoro ukapiram da mi se tih “17” učinilo i da tek tada stižem na 16.5. Ako trčim oko 7 minuta po kilometru, treba mi još pola sata. Mogu ja to, trčim i dalje. I dalje mi je loše ali ne znam šta mi fali. Stanem, malo prošetam, ništa. Mogu ja to. I tako.

Kada sam stigla (i ovoga puta i videla) do table sa oznakom 19 i pomislila na još 2km, prva reakcija je bila – ne mogu. Sad ću da stanem i to je to. Opet okrepna stanica, uzimam vodu, šetam, više vode trošim na umivanje nego za piće. Šetam još malo, opet nastavljam, šta je to 2 km.

I istračala sam. Jedva. Ali za MINUT brže nego prošle godine u Ljubljani. Moji drugari su me svi čekali na cilju, zajedno smo se smejali i veselili medaljama. Oni su svi postigli fantastične rezultate, tj. postavili lične rekorde. Tako sam ponosna na njih.

Adrenalin mi je pomogao da stignem do stana, kupatila i kreveta. Doduše, uz nekoliko zaustavljanja i odmora. Ali, vredelo je. Sad još da se dogovorimo gde ćemo dalje.