A Dunav, Dunav … Bebika, 31. October 2013. Nedelja, 27. oktobar, sunčan i topao blag dan, pravo vreme za još jednu vožnju motorom. Naročito jer je pomeren sat pa je već oko 9 sati bilo sasvim fino i toplo za polazak. Doduše, nismo krenuli baš u devet ali već oko deset smo bili na motorima. Ovoga puta (samo) nas troje. Dogovorena ruta – niz Dunav, pa dokle stignemo do vremena kada već treba planirati povratak, što zbog mraka što zbog slavskih večera 😉 Prva stanica i kafe pauza – Srebrno jezero, restoran Sidro, a u restoranu i terasa tik uz jezero, savršena za uživanje u prelepom danu. Doduše, došlo je do neke zabune prilikom plaćanja pića (plaćali za šankom, oni pomešali stolove…) ali je na kraju bilo sve ok. Nastavili smo dalje, niz Dunav. Uprkos suncu i visokoj temperaturi za ovo doba godine, tokom vožnje je bili hladnjikavo – put se nalazi između Dunava i šume (obronci planine, čini mi se) tako da je skoro celom dužinom u hladovini. Zbog toga smo se zaustavili na kratku u Donjem Milanovcu (oblačenje dodatnih slojeva) i onda se dogovorili da se polako vraćamo, jer je bilo skoro 14h. Povratak preko Majdanpeka – jako lep put za vožnju, krivudav ali ne preterano i najvećim delom prolazi kroz prirodu koja je, malo je reći prelepa, sada obojena hiljadama nijansi žute, crvene i braon. Asfalt je u određenim delovima razrovan, ali je najvećim delom baš ok. Sam silazak niz grad podseća me malo na neke delove Lojkerbada. Verovatno ne liče ali je takav neki moj osećaj. 🙂 Na izlasku iz Majdanpeka smo napravili kratku pauzu da fotografišemo jezero, duboko između naslaga žutog peska i zemlje, koje je nastalo tokom eksploatacije rude bakra a kako čitam u novinama, ove godine treba da počne ispumpavanje i isušivanje. Petrovac na Mlavi – mesto za pauzu i užinu, tek da se ne pokvare pomenuti ručkovi. Bilo smo u samom centru grada, koji deluje prilično zapušteno – ništa od sjaja banje koja se reklamira. Možda bolje izgleda sa neke druge strane. I opet zabuna oko plaćanja – moji saputnici se nisu konsultovali pa su obojica platili račun. I to ne istu cifru 😯 Nesporazum razrešen i krenuli smo dalje ka Svilajncu i Topoli. U nekom trenutku nas je već uhvatio mrak ali nije bilo velike gužve na putu pa nam to nije bila neka velika smetnja. Sve u svemu, 410 km za 8 sati vožnje, sa nabrojanim pauzama. Da smo prešli još tridesetak kilometara bilo bi kao da smo stigli do mora 🙂 Možda nekad 😉 Motorom motorMoto_izletiPutovanjaSrbija